Споменици исламске културе у Србији

Запис. „У последњој трећини деветог лунарног месеца Рамадана (Рамазана), Свемилосни је преко анђела првога Џибрила, Духа Светога, благословљеном Мухамеду хваљеном, сину Абдулаховоме, објавио заповест: Икра бисми Раббик! ‘Читај, Именом Господа свога!’ Брдо Нур Светлости и Хира пећина сведочили су овоме догађају. ‘Читај, Именом Господа свога, Створитеља свега! Човека од капи створи! Читај, твој Господ је најплеменитији! Перу поучава човека, и свему што не зна!’ Тиме отпоче обнова политеизмом угроженог монотеизма и клером угроженог друштвеног поретка. И беше Нур Светлост, попут оне старозаветне што је преко Мојсија обасјавала са Синаја путеве спознаја, и попут јеванђеоске што је спасоносним Исусом лечила душу и тело човеково, овога пута кур’анска, преко блаженог Мухамеда.
Ислам учи да су пре Мухамеда као посланици Божји и ислама, богуоданичке вере, међу људима на земљи ходили и Адам (Адем), и Ној (Нух), и Аврам (Ибрахим), и Лот (Лут), и Мојсије (Муса), и Давид (Давуд), и Соломон (Сулејман) и Исус (Иса), и сви други посланици, којих је, по предањима, укупно било 124.313 од Адама до Мухамеда благословљенога. Два су извора ислама: Ал-Кур’ан,Реч Божја, и Хадис, реч и дело Мухамеда благословљенога.”

Преглед. Хронике веле да се на трговачким путевима и у трговачким везама Балкана, дакле и данашњег простора Србије, још у IX веку појављују Арапи, исламске вере. То се сматра и првим додиром овог полуострва са исламом. Значајније присуство ислама на овом простору забележено је у последњој четврти XIV века, када овде огњем и мачем продиру Турци. У периоду турске владавине дошло је и до исламизације дела српског становништва, као и припадника других „домаћих народа”.
Ислам је данас једна од традиционалних вера у Републици Србији. Припадници ислама у Србији су махом следбеници Ехли Суннета, традиционалног исламског правца и школе коју је са својим ученицима успоставио Абу Ханифе Ан Ну’ман (Куфа, Ирак, 699-767). Његову методологију користе у разумевању својих светих текстова, Кур’ана и Хадиса.
Претежно Бошњаци и Албанци, али и Горанци, Турци, Роми, Ашкалије, Египћани, као и Арапи, Иранци, Индонежани, Малежани, Пакистанци, Македонци, Црногорци, Срби, припадници ислама у Србији једна су од национално најхетерогенијих верских заједница у региону. Добри познаваоци управо у томе виде један од битних дубинских разлога за учестале турбуленције у вези са унутрашњом организацијом Исламске заједнице. (Постоје, кажу, тенденције да се она екстериторијално веже за различите исламске центре ван Србије, у зависности од тога која национална група формулише такав захтев.)
Према попису из 2002. године, који из познатих разлога није обухватио покрајину Косово и Метохију, у Србији живи око 240.000 грађана исламске вере. По евиденцији Исламске заједнице Србије, џамија и месџида (џамија без минарета) има 225, од тога 120 у Рашко-санџачкој области (у Новом Пазару, Сјеници, Тутину, Пријепољу, Прибоју, Новој Вароши), а 60 у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи. Мујезини се слободно чују и у Београду (на петнаест места у десет општина), Новом Саду и Нишу (на по три места), Малом Зворнику (на два), као и у Суботици, Беочину, Зрењанину, Панчеву, Бачу, Шапцу, Лозници, Лесковцу, Бору, Пожаревцу, Смедереву и Крагујевцу.
Најзначајнији храмови су Бајракли џамија у Београду, Алтун Алем џамија у Новом Пазару, џамије у Сјеници, Пријепољу, Нишу, као и Мухаџир џамија у Суботици.
Исламска заједница располаже медресама (средњим верским школама) у Новом Пазару, Пријепољу и Београду, а најављена је градња једне и у Прешеву. По завршетку медресе, ученици школовање могу да наставе на Факултету исламских наука у Новом Пазару и на Исламској академији у Београду.

Кратка повест Исламске заједнице у Србији. Након ослобођења од Турака и стварања самосталних држава на простору Балкана, муслиманско становништво почиње да се окупља у својим Исламским верским заједницама, уз сагласност Мешихата у Истанбулу (која се даје додељивањем меншуре шејх-ул-ислама). Тако, институција Исламске заједнице Србије има повест дугу 140 година.
Још у Кнежевини Србији, решењем кнеза Михаила Обреновића и Државног савета од 18. маја 1868, ислам је признат као вероисповест. Држава се тада обавезала да сноси трошкове за издржавање имама и мујезина, као и за одржавање Бајракли-џамије у Београду. У Закону о уређењу ослобођених територија, донетом 3. јануара 1879, каже се да „грађани мухамеданске, као и грађани хришћанске и сваке друге законом признате вере, имају право и слободу на јавно извршење верозаконских обреда вероисповеди своје”.
Седиште муфтије србијанског до Балканских ратова било је у Нишу. Меншуром шејх-ул-ислама 1909. за муфтију у Нишу постављен је Мехмед Зеки еф. Ћинара са надлежношћу за расправљање шеријатских послова на целој територији Краљевине Србије. После Балканских ратова, Србија је Уредбом од 18. августа 1913. поново потврдила слободу исповедања ислама, а самим муслиманима оставила да својим верским прописима уреде организацију Исламске заједнице.
После Првог светског рата, у новостворену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца муслимани су ушли у три одвојене верске заједнице: у Србији (на челу са врховним муфтијом, чије је седиште премештено из Ниша у Београд), у Црној Гори (на челу са главним муфтијом, чије је седиште у Бару) и у Босни и Херцеговини (на челу са реис-ул-улемом, седиште у Сарајеву). У првој деценији нове државе организација и уређење исламских верских заједница нису знатније мењани. Да би се отклониле разлике у државном управљању и надзору, 12. септембра 1919. донета је Привремена уредба о управи вакуфа у Краљевини СХС, која је 28. фебруара 1922. замењена законом. Муслимани Србије и Црне Горе од тада су чинили једну верску заједницу, под управом врховног муфтије у Београду. Муслимани у Босни и Херцеговини, Хрватској, Славонији, Словенији и Далмацији и даље су живели у посебној исламској верској заједници, под врховном управом реис-ул-улеме у Сарајеву.
Јединство исламске заједнице у Краљевини Југославији установљено је на основу закона донетог 30. јануара 1930. Члан 1: „Сви муслимани у Краљевини Југославији сачињавају самосталну исламску верску заједницу под реис-ул-улемом као врховним верским старешином.” Седиште реис-ул-улеме било је у Београду. Први Устав Исламске верске заједнице Краљевине Југославије донет је 9. јула 1930. Организација је заснована на верско-просветном и вакуфско-имовинском уређењу. Реис-ул-улема Хафиз Ибрахим еф. Маглајлић примио је меншуру и положио заклетву 19. јуна 1930, а свечано устоличен у Бајракли џамији у Београду 31. октобра 1930. Присуствовали су краљ, чланови владе, дипломатског кора, бројне делегације из свих крајева земље. Тим чином је и врховно исламско старешинство пренесено из Сарајева у Београд. То је и прописима заокружено Законом о правном положају верских заједница, донетим 28. фебруара 1936, којим су укинута муфтијства.
После Другог светског рата, у новој држави ФНРЈ (СФРЈ), Исламска заједница Србије делује у оквиру Врховног старешинства Исламске заједнице Југославије, као старешинство Исламске заједнице за СР Србију, а за седиште јој је одређена Приштина. Био је то и за ову верску заједницу нимало лак период. Постављањем главног имама београдског, касније и обновом муфтијства београдског, са надлежношћу за централну Србију и Војводину (без покрајине Косово и Метохија и Рашко-санџачке области), године 1981. долази до консолидације организације Исламске заједнице у Србији.
Распад СФРЈ донео је то исто и Исламској заједници у њој, а старешинство Исламске заједнице Србије практично престаје да постоји. Захваљујући напорима муфтијства београдског, године 1994. у Нишу је одржан обновитељски Сабор Исламске заједнице Србије. Неколико месеци пре тога, 30. октобра 1993, у Новом Пазару је одржано оснивачко заседање Сабора и Мешихата Исламске заједнице Санџака, која ужива подршку Ријасета Исламске заједнице Босне и Херцеговине, где и тражи извориште свог легитимитета. Годину дана након доношења новог Закона о црквама и верским заједницама у Србији, 2007. је формиран Ријасет Исламске заједнице Србије. У међувремену, и Мешихат у Новом Пазару прерастао је у Мешихат Исламске заједнице у Србији. И једно и друго тело себе сматра „највишим верским и административним органом” Исламске заједнице у Србији. Досадашњи покушаји да се успостави јединство (сарајевски реис-ул-улема је формирао и Одбор за обједињавање Исламске заједнице у Србији, на челу са мр Мевлудом Дудићем) нису дали очекиваног плода.
Ова свеска, међутим, тиме се неће бавити.

Храмови. Међу џамијама у Новом Пазару најзначајније су Алтун Алем џамија, Искендер Челебијина или Мелајска, Арап џамија и Хаџи Хуремова или Бор џамија.
Алтун Алем џамија. Сматра се да је то једна од најлепших грађевина те врсте у Србији данас. Њено име значи „џамија са златним алемом (драгим каменом)”. Улица у чијем се средишњем делу налази некад се звала Цариградски, па Стамболски друм, затим Јелеч махала, данас Првомајска. Зна се да ју је средином XVI века саградио Муслихедин Абдул Гани, знан и као Мујезин хоџа Ал Медини. Био је врло учен човек, носио титулу мевлана, што је почасно звање за истакнуте исламске учењаке и философе. Оставио је иза себе и бројне друге грађевине-задужбине (вакуфе), попут Куршумли хана и џамије у Скопљу, или месџида и каравансараја у Мажићима код Звечана. У дворишту новопазарске џамије подигао је и мектеб, „кућу да се у њој проучава Кур’ан и да се уче дјеца”. За Алтун Алем џамију наводи се у „скопским рукописима” да је „изузетно грађевинско дело и да се њој равна могла наћи само у Истанбулу, Једрену и Брусу”, те да је на њу „подсећао Таш хан (Камени хан) у Скопљу”. Исток радо плете приче, па је и за ову џамију везана једна новопазарска легенда. Моћни паша, веле, имао три кћери: Алтуну, Хаџиру и Халиму. Све три, „лепотице као џенетске хурије”, рођене и одрасле у Новом Пазару. Толико лепе, толико богате, толико угледне, нико се није усуђивао да запроси. „Мнило се да су рођене само за Стамбол, за царске сараје.” А време текло и чинило што је до њега. Три лепотице осташе неудате. Пред смрт завешташе своја блага – Алтуна да се изгради џамија која данас носи њено име, Хаџира да се купи земља за градско гробље (по њој названо Хаџет), Халима за изградњу чесме у вароши (Халимача, у Лугу).
Арап џамија. Подаци о њеном ктитору и времену градње оскудни су и непоуздани. Зна се, међутим, да се помиње у попису из 1528, што је сврстава међу најстарије објекте у Новом Пазару. Извори из XVI века указују да ју је подигао извесни Хасан Челеби, Хасан-бег. Невеликих је размера. Народ прича да је Хасан био или изгледао као Арапин, те да отуд потиче име џамије. По другој верзији, после спаљивања џамије 1689, обновио је ју неки Арапин, намештеник у Пазару. Хасан-бегова махала прерасла је 1767. године у истоимени џемат.
Искендер Челебијина или Мелајска џамија. У писаним документима први пут се помиње 1528, као махалска џамија. Налази се у центру Новог Пазара, на углу улица Деда Шеховића и Рифата Бурџевића Трша. Искендер Челеби беше син неког Јакуб-бега, из имућне спахијске фамилије. Џамија коју је саградио имала је велико двориште и у њему мектеб. Фонд за одржавање активности џамије и мектеба 1540. износио је 35.000 акчи, а на то су додавани приходи од 19 трговачких радњи, млина, пекаре... И други син Јусуф-бега, Синан, оставио је низ својих задужбина у Новом Пазару. Између два светска рата, о одржавању џамије старао се Мустафа Мелајац, па по њему настаде друго име ове џамије, народско. Од њеног првобитног изгледа остао је само минарет, а приликом ранијих обнова, кажу стручњаци, није се довољно водило рачуна о архитектонским вредностима, аутентичним облицима и материјалима.
Хаџи Хуремова или Бор џамија. Међу двадесет три џамије у Новом Пазару које је у XVII веку избројао турски путописац Евлија Челебија, именом је навео само три. Уз Иса-бегову и Алтун Алем, помиње и Хаџи Хуремову џамију, што јасно говори о значају који је имала. Налази се у Крагујевачкој улици, у Лугу, на десној обали Рашке, уз мост. Њен данашњи изглед није аутентичан, али је једина у Новом Пазару у којој је очуван натпис у камену о времену подизања (1560/1561). Саградио ју је, каже камен, „слабашни роб Божји Хаџи Хурем”, а неименовани брат његов, према предању, подигао је Новопазарску бању, јавно купатило и хамам, „рај за заљубљене” (како се наводи у натпису на каменој плочи из 1593, на турском језику). Саставни део џамије је турбе, гробница, где је сахрањен Хаџи Хурем. Народ овај храм зове Бор џамија, а не зна се откад ни зашто.

Хасан-агина џамија, Прибој. Веле, беше мудар и богат човек тај Хасан-ага. Када је дошао на место управника прибојске области, најпре је подигао месџид 1758, а убрзо додао и минарет. Џамија беше лепа и постаде један од симбола града. Горела је и обнављана два пута. Последња опсежна реконструкција била је 1982; мимбер и ћурс тада су радили познати мајстори из Гостивара.
Бајракли џамија, Београд. Саграђена крајем XVI века, једна је од најстаријих постојећих грађевина у српској престоници и једина београдска џамија која се одржала до данашњих дана. Подигнута је на месту где је својевремено био постављен шатор-џамија (Чокаџи Хаџи-Алијина) турског султана Селима. У време када су Београд држали Аустријанци (1717-1739), претворена је у католичку катедралу, Domkirche. Звала се и Хусеин-Ћехајина. Данашњи назив, Бајракли џамија, добија 1780-их. На њој истакнути бајрак (барјак) означавао је почетак молитвеног времена, што говори да је ова џамија имала свога мувеккита, стручњака који је одређивао тачно време. Један од имама ове џамије био и Махмуд Мунири еф. Ел Белегради, Београђанин који је као београдски имам почетком XVIII века написао на арапском језику познати спис из области куранске егзегезе.
Указом самог Карађорђа ова џамија је сачувана, а 1868. кнез Михаило је обнавља, како би се у њој муслимани могли молити и како би се око ње основала Исламска заједница Србије. У периоду Краљевине Југославије, у њој је било седиште реис-ул-улеме, врховног поглавара Исламске заједнице у тој држави. Од 1945-1954. године била је готово потпуно затворена (отварана практично само о Бајрамима). Године 1954. Завод за заштиту споменика културе темељно рестаурише ово здање, када оно и двориште око њега поприма данашњи изглед.
У архитектонском смислу, она припада стандардном типу једнопросторне поткуполне грађевине, квадратне основе (дужина стране је 12,8 метара, а дебљина зидова 1,3 метра). Зидови су првобитно били украшени ајетима из Кур’ана (наводима), али је то уништено приликом претварања џамије у католичку цркву. Почетком 1993. Исламска заједница Србије је у дворишту џамије отпочела градњу медресе. Тешка оштећења џамија је претрпела у ноћи између 17. и 18. марта 2004, када је запаљена током немира у Београду насталих као непосредна реакција на погром Срба и Српске православне цркве на Косову и Метохији, који је тада био у току (Мартовски погром).

Празници и обичаји. Иако активно користе и лунарни и соларни календар, у одређивању датума својих празника исламски верници стриктно се придржавају оног лунарног. Два су основна исламска празника (мубарек дани), два Бајрама, након поста рамазанског и након обреда Хаџа.
Рамазански Бајрам. Обележава се након месеца поста, Рамазана (девети месец лунарног хиџретског календара). Његов изворни арапски назив ’иду-л-фитр значи, по прилици, празник (пр)очишћења. Обележава се три дана. Претходи му бајрамска јутарња молитва у џамијама. У исламској традицији ова молитва се обавља ван џамија, на отвореном простору званом мусала. И у Србији је то био случај до Другог светског рата, а онда су, са многим вакуфима (задужбинама), нестале и мусале. Након обављене молитве у џамији, верници, нарочито са јужнословенских простора, обилазе мезарја (гробља). Тек потом се враћају својим домовима, где их чека бајрамска трпеза. Карактеристика ових простора је и богатство тих празничних софри (трпеза), на којима су, уз разне ђаконије, и незаобилазне оријенталне посластице, попут баклава и туфахија. У овим данима верници се труде да обиђу родбину и пријатеље, али и да лепо дочекају све добронамерне госте.
Курбан или Хаџијски Бајрам. Чим прође месец Рамазана, верници који су намерили да се те године запуте на ходочашће у Меку увелико се припремају, јер се тамо одлази од осмог до тринаестог дана месеца Зу-л-хиџџе (дванаести месец лунарног хиџретског календара). Од десетог дана тог месеца обележава се Курбан или Хаџијски Бајрам, на арапском ’иду-л-адха, празник жртве. Траје четири дана. Претходи му јутарња празнична молитва, након које се приносе курбанске жртве (месо овнова, оваца или крупне стоке заправо се дарује сиромашнима, пријатељима, комшијама, родбини, или онима са којима се треба мирити). Дан пре тог празника је дан Арефата, најважнији део ходочашћа за вернике који су у то време на хаџилуку, док верници који су у својим домовима тада посте.
Поред ових основних празника, муслимани у Србији обележавају још хиџретску Нову годину (када се подсећају на догађај Хиџре, егзодус прве генерације муслимана из Меке у Медину), Ашуру (Посланички благдан), Мевлуд (Рођење Мухамеда), Лејлету-р-Регаиб (Ноћ жеља, Први петак у месецу Реџебу), Лејлету-л- Мираџ (Вазнесење Мухамедово, 27. Реџеб), Лејлету-л-Берат (Ноћ половине Ша’бана, 15. Ша’бан), Бедр (Победа на Бедру, 17. Рамадан), Лејлету-л-Кадр (Почетак Објаве, 27. Рамадан)...

Мезарја и турбета. Муслимани на јужнословенским просторима своја гробља називају мезарјима. Ова вечна почивалишта обележена су усправним надгробним споменицима беле боје, на којима су исписани име, презиме, подаци о датуму рођења и смрти преминулог. Гробови (мезари) истакнутих припадника заједнице често су изграђени као посебни невелики објекти, звани турбе(та). Овом приликом споменућемо само три.
На гробљу Газилар у Новом Пазару, једном од највећих исламских мезарја у Србији које потиче из XVII века, подигнуто је турбе у част дервиша Ахмеда Гурби Бабе (1687-1772), значајног песника (шахира) рођеног у Новом Пазару. Његова поезија, нарочито велики број анегдота и легенди које се плету око његовог имена, указују на ствараоца с озбиљним мистичким особеностима и карактеристикама суфијског мислиоца. Његова једина позната поетска збирка Диван објављена је око 1744. у Једрену (у том граду се школовао и провео знатан део свог живота).
У Београду, у централном градском језгру, постоје два турбета вредна спомена. На врху улице Филипа Вишњића, крај самог Студентског парка и Природно-математичког факултета, године 1874. подигнуто је Шеих Мустафино турбе, посвећено Мустафи Багдађанину, старешини текије која се ту налазила. Према неким списима, ту је сахрањен и шеих Мухамед Хорасани, још један чувени старешина духовне школе која је постојала крај те локације. А на Калемегдану, чим прођете Сахат кулу и Сахат капију, те ступите на централни плато Горњег града, угледаћете Дамад Али-пашино турбе.

Два примера. Бројни припадници исламске заједнице у Србији остали су упамћени као важни теолози, писци, научници, композитори, привредници. О њима је нашироко писано у другим и друкчијим публикацијама, много пространијим од ове. Ми овде желимо да се посебно сетимо две широј јавности недовољно познате, а узорне личности.
Мехмед Зеки еф. Ћинара (1878-1956). Личност која је између два светска рата и у другој Југославији свакако заузимала најутицајнија места у исламској заједници. Рођен је у Пљевљима, у угледној и имућној породици. Основну и средњу школу (рушдију) завршио је у родном месту, након чега 1894. одлази на теолошке студије у Цариград. До 1908. године завршава студије, затим 1909. полаже муфтијски испит и добија меншуру шеих-ул-ислама тадашњег, Мехмеда Зијаудина. На предлог Министарства иностраних дела Краљевине Србије, на основу те меншуре постављен је за муфтију нишкога. Два дана након тога, актом румелијског кадије, постављен је и за кадију нишког у споровима међумуслиманским, са ингеренцијама за Краљевину Србију (на тој дужности остаје до 1914). Декретом председника владе Краљевине Србије, крајем јула 1914. бива постављен за вршиоца дужности главног муфтије у Београду, а Указом краља Александра Карађорђевића 22. марта 1921. на место врховног поглавара и муфтије Исламске заједнице Краљевине Србије (на тој дужности остаје до 1929). Потом је службовао у Скопљу, као врховни шеријатски судија. Бугарске окупационе снаге су га протерале и он се враћа у родни град, где одбија понуду окупационих власти да обавља дотадашњу функцију, што је веома позитивно одјекнуло у народу. Године 1946. одлази у пензију, а преминуо је у Скопљу 1956.
Знањем, угледом и залагањем дао је велики допринос развоју Исламске заједнице Србије, али и изградњи добрих односа са широм друштвеном заједницом. Добитник је бројних високих признања, од верских, преко оних из Краљевине, до оних у комунистичкој Југославији: Ордена Шејхул Ислама Несиба Абдурахмана за 1909, Титуле Бруса-Хариџ-Мудерриси, Карађорђеве звезде за патриотско држање током Првог светског рата (од Владе Краљевине Србије), Ордена Османлије IV степена (од султана Решада), три пута Ордена Светог Саве (I, II и III степена, са лентом), Орденом братства и јединства са златним венцем (од председника Југославије Јосипа Броза Тита)...
Мехмед Џаферов Беговић (1904-1991). Чувени професор Правног факултета у Београду. У родној Ластви код Требиња завршио основну школу 1914, класичну гимназију у Мостару 1922, Правни факултет у Београду 1926, докторат из области муслиманског права одбранио у Алжиру 1931. Тада је изабран за доцента на Правном факултету у Београду, на Катедри за шеријатско право, а за ванредног професора 1937. Окупационе власти одстраниле су га са факултета 1941, али је после ослобођења враћен и 1946. изабран за редовног професора на Катедри за грађанско право. Декан Правног факултета био је школске 1954/1955, председник Савета факултета од 1971-1975, када је пензионисан. Од 1949. до 1965. радио је и на Катедри за оријенталну филологију на Филозофском, а касније на Филолошком факултету у Београду, 1957. изабран за члана националног Комитета за оријенталистику. За члана друштва La societe de legislation comparee изабран је 1955, за члана International Law Associatin 1957, за члана Comite international pour la meterolgie historigue 1975.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1958, за редовног члана 1965, за члана Председништва САНУ 1975. Први је муслиман који је постао члан Српске академије наука и уметности. Одбором САНУ за изворе српског права руководио је од 1964. и био уредник издања овог Одбора.
За члана Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине изабран је 1973. Награђен је Седмојулском наградом 1972. године.
Како наводи САНУ у свом Годишњаку LXXXIII, 1976, академик Мехмед Беговић објавио је до те године преко стотину научних и стручних радова. Његово Породично право је доживело више издања, из тог уџбеника су стицале знања бројне генерације студената на скоро свим правним факултетима у СФРЈ. Био је то омиљен уџбеник, јер је писан јасно, језгровито, мудро, без недоумица, без вишкова.
За сво то време извршавао је све своје исламске верске дужности, празновао и обредовао. То су знали сви око њега, где год је живео и радио. Целог живота био је вегетаријанац. Сахрањен је у Сарајеву, на Барама, године 1991.

Два цитата. Рекосмо, два су основна извора исламског учења: Куран, Реч Божја, и Хадис, реч и дело пророка Мухамеда. И једно и друго је у многим издањима, укључујући и она критичка, доступно на овом језику. И обимна уметничка књижевност надахнута исламом. За крај ове наше мале публикације ми смо оставили два цитата из старих исламских списа насталих у Београду, од учених људи који су уистину били Београђани. Овако је у својој дови, молитви шеиховој, писао Мухамед Хорасани, старешина текије, сахрањен у београдском Шеих Мустафином турбету:
„Боже Једини, Тобом се штитим од злобе своје и злобника, завидности, завидника, болести и слабости сваке. Именом Твојим благословено нека је све чиме нас дарујеш неизмерно. Тебе верујем. Теби верујем. Тебе волим. Тебе молим даривај нас оним што Ти знаш да нам је добро, удаљи нас од свега што Ти знаш да нам штети. Упути нас да Ти захваљујемо на свему и стрпљивошћу нас јачај у свему чиме нас искушаваш. Твојим Речима савршеним, штитимо се од зла свега створенога, казне Твоје, и од злих последица, шапата шејтанског сујетног. Ти лечиш Именом Својим. Ти довољан си свему и штит непробојни, Именом Твојим, уз чији помен наудити нам не може ништа, на небесима ни на земљи, Свевидећи, Свезнајући Боже!”
А овако Мунири Белегради у свом Трактату о срећи оба света, почетком XVIII века, у Београду, у којем је живео и стварао и по којем је име носио:
„Реч првотна Божја беше ‘Буди! Кун!’ Да Речју Божјом све буде! И би време и времешно што је. Кажи: ‘Он, Бог, Један је! Бог је уточиште свакоме. Родио није! Рођен није! Неупоредив је!’ Ислам значи богуоданост, верност ванвременом, непролазном, Створитељу свега, и добронамерност и доброчинство према сваком пролазном створењу...
Речју Аллах се у семитском арапском језику указује на Свевишњега Творца , једино Једног (Вахид), и једног Јединог (Ахад), беспочетно Живог (Хајј) и бескрајно Трајног, Непролазног (Баки). За Бога је грешно рећи да је вечан, јер Непролазном векови својствени нису. Бог је Створитељ века, векова, времена и Реч Његова истина је, Времена ми! Човек је губитник сваки, сем верујућих, доброчинитеља, међусобно искрених, међусобно стрпљивих!”